Zaposleni

Intervju sa Sonjom Stamenković, rukovodiocem projekta

Pitanje: Koji ti je omiljeni projekat bio do sad i zbog čega?

Sonja: Kad razmislim od početka mog angažmana ovde, nakon 6,5 godina, mislim da mi je omiljeni projekat bio Kensigton. Imali smo dobar tim i saradnju na tom projektu. Projekat je bio malo drugačiji i nestandardan- radile su se instalacije za vodovod, kanalizaciju, struju. Ono što je dodatno bilo zanimljivo jeste što nam je Engleska bila tad novo tržište- novi standardi i nove procedure.

Pitanje: Kako izgleda vođenje projekta u našoj kompaniji?

Sonja: Pa, kada dobijem konkretnu ponudu od komercijalnog sektora prvo radim analizu ponude i materijala koje smo dobili, a onda se vrši usaglašavanje materijala sa dizajnerima i investitorom. Kada se usaglase svi materijali i crteži i dobije odobrenje od investitora, pravi se dinamički plan i poručuju se okvirne količine materijala. Nakon toga, nalozi se predaju u proizvodnju, ili fazno ili kompletno i prati se proizvodnja. Najčešće predajemo u proizvodnju prvo jedan uzorak, npr. jednu celu sobu da se proizvede i montira, a onda ako je sve u redu daje se dozvola za proizvodnju ostalih. Nakon proizvodnje roba se isporučuje na teren, a tamo je onda skroz druga priča. Tamo radite sve- od rešavanja aktuelnih problema na projektu do pružanja podrške monterima. Uglavnom su rokovi kratki, pa je cilj da se sve montira u zadatom roku i naravno da bude zahtevanog kvaliteta.

Pitanje: Da li možete da se setite neke anegdote sa gradilišta?

Sonja: Naravno, anegdota ima svakodnevno na terenu (smeje se). Jednom prilikom na Kesingtonu šetali smo sa investitorom jedan naš zaposleni- pripravnik i ja. Investitor je rekao za jednu prostoriju da je šteta što prozori nisu bili napravljeni veći kako bi bilo više svetlosti. Kolega pripravnik je iste sekunde odgovorio – nije problem, promenićemo i povećati prozore. Investitor je bio jako zbunjen. Novi kolega je naučen u kompaniji da kod nas sve može da se uradi i da je investitor na prvom mestu, ali nije znao da mi nemamo ovlašćenja za takve radove. Na sreću, situacija je bila simpatična i lako smo i investitoru objasnili.

Pitanje: Šta je ono što te motiviše u radu?

Sonja: Posao je lep i dinamičan. Stresan je, ali stalno te tera da učiš više. Investitori se razlikuju, potrebno je učiti svaki put način komunikacije i razvijati odnos tako da bude kvalitetan i produktivan za obe strane. Svaki dan je drugačiji. A naposletku, kad sedneš i vidiš kako je sve izvedeno i kad saznaš da je Kensigton sad ocenjen ocenom iznad 8, a pre toga je bio ocenjen 3,5 i da ljudi navode da je enterijer sada prelep – to ti daje motivicaju i taj neki neopisivo lep osećaj.


Intervju sa Srdanov Đorđem, CNC programerom

Pitanje: Da li možeš da se vratiš 7 godina unazad i da nam ispričaš kako je izgledalo tvoje zaposlenje?

Đorđe: To sad izgleda tako davno (smeje se). Bio sam najmlađi tada u firmi, imao sam 19 godina. Sledeća je bila Željka, mislim da je ona starija od mene 6- 7 godina. Nisam znao apsolutno ništa. Izgledalo mi je kao kad kreneš da ideš u nekom pravcu, a ne znaš ni gde ćeš stići. Prvo sam počeo da učim razradu nameštaja, sedeo kraj kolega, gledao šta oni rade i kako, a onda sam i sam počeo da crtam.

Pitanje: Projekti koji su tada rađeni bili su luksuzni i zahtevni. Kako je izgledalo crtati za sve te naloge?

Đorđe: Bilo je mnogo zanimljivih i interesantnih naloga. Dobro je kad ti nešto ostane u sećanju sa nekog projekta, najčešće je to u situacijama kada napraviš neku grešku (smeje se). Pomagale su mi tad dosta kolege, da naučim spojeve, zašto je nešto bitno i na koji način. Kasnije je tek počeo da me zanima pogon i kasnije sam sve više učio oko mašina.

Pitanje: Kako je MegaTishler promenio tvoj život?

Đorđe: To je dobro pitanje. Upravo tako, promenio mi je život. Do tad se sve radilo samo u 2D, ja sam bio prvi i jedini koji je radio u 3D. Bio sam oduševljen, a taj prelazak sa 2D na 3D – fenomenalano otkriće. Zaista sam bio tad fasciniran. Doduše, nije bilo lako uopšte. Nakon što smo prošli obuku za taj program, bio sam napravio neki crtež u 3D i pripremio sve potrebno za kompletiranje radnog naloga i odneo u proizvodnju. Majstor je tad pogledao moj crtež, nasmejao se i rekao da neće tako da radi i bacio je moj nalog i crteže, listovi su se iscepali. Imao sam 20 godina. Vratio sam se u kancelariju, ponovo pripremio isti radni nalog i odštampao sve i vratio se kod tog istog majstora. Pitao sam ga da li bi hteo da pogledamo zajedno i tako je MegaTishler počeo da živi u pogonu. Danas je to najbolja stvar u pogonu enterijera.

Pitanje: Šta je ono što te motiviše u radu? Šta bi poručio novim kolegama?

Đorđe: Uvek je nešto novo i drugačije. Konstrukcije su uvek iste, ali menja se ono gde će one biti ugrađene. Ja trenutno u kompaniji radim programiranje mašina. Napredovala je tehnologija, a i ja sa njom. Kao programer, ne pratiš više samo nalog u proizvodnji nego određuješ kako će mašina raditi.

Svim novozaposlenima bih savetovao da uče nove softvere, da šire svoja znanja i da rade na sebi jer je to ono najvrednije, a ova kompanija može to da pruži.


Intervju sa Nikolom Sandikijem, direktorom firme AluStone

Pitanje: Kako je izgledao tvoj početak u kompaniji?

Nikola: Davno je to bilo, pre tačno pet godina. Imao sam zvaničan razgovor sa generalnim direktorom. Bio sam tad angažovan u komercijalnom sektoru, na razvijanju Albero porgrama. Cilj je bio da napravimo serijsku proizvodnju. Sećam se kad sam došao, bilo mi je impresivno kolika je kompanija, kolektiv, imao sam tremu. Išao sam onda na procenu u jednu eksternu agenciju, tri sata sam radio različite logičke testove, testiranje engleskog, test ličnosti, nešto slično današnjim intervjuima.

Pitanje: Početak je znači bio zanimljiv. Kako je izgledao dalji put?

Nikola: Bilo je najviše učenja novih stvari. To nije bilo kao danas, nije postojao ni program obuke ni obuke koje su organizovane. Znao sam vrlo dobro da bih nešto prodao – moram dobro da vladam tom materijom da bi mogao da pregovaram. Tada sam sedeo u odeljenju za izradu ponuda, želeo sam da naučim kako se i šta i zašto kalkuliše. Kasnije sam tek prešao u nabavku i sav moje trud i rad se isplatio.

Pitanje: Kako izgleda voditi nabavku?

Nikola: Pa, nabavka se nalazi između inženjeringa i proizvodnje, kao neka spona koja ih povezuje. Pozicionirana je tako da komunicira sa svim službama u sistemu. Upravo iz tog domena, moguće je videti šta se može unaprediti na različitim pozicijama. Imamo informacioni sistem kroz koji se sve prati – rokovi za nabavku, roba koja se nabavlja, stanje u magacinima. Saradnik iz moje službe drži odličnu obuku na tu temu. Važno je da ljudi nauče da pravilno koriste taj sistem kako bi proces nesmetano tekao.

Pitanje: Šta bi poručio novim ljudima?

Nikola: Novi ljudi mogu slediti moj put i primer. Isplatio mi se trud, dodatnirad, učenje. Iako sam počeo u komercijalnom sektoru, imao sam mogućnosti da napredujem na drugu poziciju u sistemu i da pronađem svoj put.Samo istrajnost, konstantnost i sistemska rešenja dovode do ostvarivanja ciljeva. Uvek kad razmišljam o uspehu, povezujem to sa sportom pošto sam trenirao vaterpolo. Samo ako se bodrimo i dodajemo „loptu“ jedni drugima i čuvamo svoje saigrače, bićemo uspešni i razvijati se.

Pitanje: Koja uspomena ti je ostala u lepom sećanju?

Nikola: Učestvovao sam i pomagao u organizovanju timskih igara na Letenci. Tad je bilo manje zaposlenih, trudili smo se da ih animiramo da se prijave, ali delovalo je da nećemo uspeti. A onda je za 7 dana baš porastao broj prijavljenih. Drago mi je što sam tad bio deo svega toga. I sad često idem na druženja sa ljudima i mislim da je to fenomenalan način za upoznavanja, a i saradnja nakon toga bude bolja.